Devet zaveta uspeha (3. deo)

Sedmi zavet uspeha

Svoje napore razasuo sam u premnogo pravaca. Toliko sam godišnjih doba protracio,
jurcajuci od jedne duge do druge. Bezbroj godina utrošio sam spuštajuci posude u prazne bunare. I, sve vreme nisam prestajao da se nadam da ce mi uspeh, sreca i bogatstvo pripasti jednog dana. Uzalud sam cekao. I, da nije bilo cuda ovih svitaka, mogao sam cekati zauvek. Žalosno, zaista. Kada se zaputi ulicom na kojoj piše 'uskoro', covek se na kraju nade pred kucom na kojoj stoji 'nikad'.
Sve to sada je iza mene. Jasno mi je, sada, zbog cega mi je uspeh stalno izmicao. Covek koji se neprestano lomi koju od dveju stvari da ucini, na koncu nece uciniti nijednu. Ukoliko se kolebam izmedu dva plana, izmedu jednog i drugog cilja, i sve vreme se povijam na vetru, poput ljiljana, u svakom smeru u kojem pokazuje igla na kompasu, nikada necu postici ništa; ni veliko, ni korisno. U ovom svetu napreduju samo oni koji se, u datom trenutku, usredsreduju na samo jednu stvar. U velike ljude ili velike žene racunaju se oni koji nikad ne iskoracuju van onoga što
cini njihovu izuzetnost; koji ne rasipaju, uludo, svoju posebnost. Sada mi je, napokon, znana velika tajna koju, premda mi je sve vreme stajala pred ocima, nikako nisam uspevao da prozrem.

Uvek cu citavog sebe posvecivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.

Veliku razliku izmedu onih koji uspevaju i onih koji ne uspevaju ne cini kolicina posla koju i jedni i drugi obave, vec kolicina pametno obavljenog posla. Mnogi od onih koji neslavno propadaju daju sve od sebe da postignu veliki uspeh; ali, poslove koji im se povere obavljaju nesredeno, tako da ono što su izgradili jednom, ruše drugom rukom. Okolnosti u kojima se nalaze, ne koriste da bi ih pretvorili u mogucnosti za sebe. Ne poseduju, naprosto, sposobnost da casne poraze preobrate u recite pobede. Uprkos tome što raspolažu i sa dovoljno sposobnosti i sa dovoljno vremena - ta dva glavna stuba uspeha - oni nastavljaju da tamo i amo povlace svoja prazna kolica, i pravi cilim njihovog života ostaje tako neistkan. Nikada više necu dozvoliti sebi da otaljavam neki posao, u koji bi bilo potrebno da uložim citavo svoje bice. Oci su mi se napokon otvorile. Od ovog casa, ono što cinim cinicu kao da
ništa drugo na svetu nema nikakvu važnost.
Izrastanje hiljada hrastovih šuma pociva na jednom jedinom žiru.
Usredsredenost i istrajnost ucinili su da na egipatskim pustarama budu sazdane piramide. Majstor posvecen samo jednom zanatu u stanju je da prehranjuje svoju porodicu; ali, majstor od sedam zanata nije u stanju ni sebe da izdržava. Nijedan vetar nije dovoljno dobar za moreplovca koji ne zna u koju luku da se uputi. A ja sada znam kuda želim da krenem, i znam, takode, kako da stignem tamo kamo sam se uputio.

Uvek cu citavog sebe posvecivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.

Ne mnogo stvari, a ravnodušno, vec samo jednu stvar, i to vrhunski - ono je što predstavlja zahtev našeg sveta. Onaj koji rasipa svoje napore ne može se nadati da ce uspeti. Ukoliko jednog salamandera presecemo nadvoje, njegov prednji deo nastavice da juri unapred, a njegov zadnji deo unatrag. Na isti nacin napreduje i onaj koji deli svoje težnje. Uspeh ne trpi rasipanje energije. Spreman sam za velike promene u svom životu, i svet ce znati da sam promenio svoje usmerenje. Ogromna je moc nad životom ona moc koja se pravimice usredsreduje na ciljeve.
Moj glas, moj nacin oblacenja, moj izgled, cak i sami moji pokreti i gestovi izmenice se kad budem poceo da živim život ispunjen svrhom. Kako je bilo moguce da, poput tolikih drugih, i ja ostanem šlep za tu veliku istinu? Covek koji nešto veoma dobro zna, i cini to bolje no iko drugi, cak i ako se radi o pukom umecu gajenja sociva, zaslužuje krunu kojom ce biti okrunjen. Ukoliko, zahvaljujuci tome što je
sve svoje energije na to usredsredio, gaji najbolje socivo, on jeste dobrocinitelj sveg covecanstva i kao takav zaslužuje sve hvale.

Uvek cu citavog sebe posvecivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.

Ja cu biti taj koji cu odabirati svoje ciljeve, i zauvek cu ih držati na umu. Jer, nalazimo samo ono za cim tragamo puna srca. Ukoliko od života ne tražim ništa posebno, upravo cu to i dobiti. Pcela nije jedini insekt koji slece na ružu, ali jeste jedini koji s nje odnosi med. Nije važno bogatstvo onoga što smo uspeli da napabircimo, posle godina ucenja i mukotrpnog rada u mladosti. Ako krenemo u život sa nejasnom predstavom o svom buducem radu, možemo biti sigurni da ni slucajem necemo nabasati na srecnu okolnost koja ce to cime se bavimo složiti u velelepno zdanje velicanstvenih razmera. Cesto nam govore da u životu treba da ciljamo navisoko; ali, zapravo, treba da ciljamo na ono što možemo dosegnuti. Imati opšti cilj, naprosto, nije dovoljno. Strela odapeta sa luka ne obazire se, gledajuci šta na svom putu može pogoditi, vec stremi pravo svojoj meti. Grmljavina što se razastire nadaleko i naširoko beznacajna je u poredenju sa jednim jedinim,
usredsredenim na jednu tacku udarom munje. Sada mi je znano da se ne može dogoditi da, postojano i istrajno, sa svim mocima svog uma, sledim neki valjan cilj i da ipak ne uspem. Ukoliko uz pomoc uvelicavajuceg stakla usmerim sunceve zrake, cak i u dane najmrzlije zime, sa lakocom mogu da potpalim vatru.

Uvek cu citavog sebe posvecivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.

I najslabiji živi stvor, ukoliko sve svoje snage usredsredi na jedan jedini cilj, može postici izvrstan rezultat, docim je moguce da i onaj najsnažniji, ukoliko se rasipa na više poslova odjednom, ne postigne baš ništa. Postojano i neprestano kapajuci, kapi vode bice u stanju da izdube i najtvrde stene, dok silovita, žurna bujica, uz zastrašujucu grmljavinu prohuji ponad njih, ne ostavljajuci za sobom nikakav trag. A ja cu ostaviti tragove za sobom. I svet ce znati da sam bio ovde.

Uvek cu citavog sebe posvecivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.



Osmi zavet uspeha

Bio sam tako slep.
Nikako nisam uspevao da prepoznam prilike što su mi se u životu ukazivale,
naprosto stoga što su se javljale pod obrazinom mucnog rada. Nikada nisam uocio onu zlatnu kociju što je stajala i cekala da me preveze u bolji život, buduci da su mi oci, dok sam besciljno tumarao sporednim stazama života, bile pune suza izazvanih samosažaljenjem. Ali, moj stav više mi ne zamucuje pogled, pošto sam svoj stav promenio. Danas shvatam da se prilike nikada ne ukazuju, sa svim onim što sa sobom nose - bogatstvo, uspeh ili casti - ispisanim krupnim i vidljivim slovima. U sve što preduzimam moram uložiti sve svoje napore, jer, u protivnom, moguce je da ni najvecih mogucnosti ne budem svestan, naprosto stoga što se zvonce nije oglasilo. Svice dan, kao i svi drugi dani, i u jednom satu se rascveta, nastavljajuci da cveta i tokom ostalih sati; ali, moguce je da se baš toga dana i tog sata susretnem sa životnom prilikom. Suocavati se odvažno i istrajno sa svakim zadatkom, ma koliko on težak i trudan mogao biti, jedini je nacin da budem siguran da cu zgrabiti veliku priliku kada se pojavi, bez obzira da li ce se obznaniti uz jek truba ili ce se, kao što najcešce biva, skrivati pod plaštom prašine. Onaj stari ja, koji je prezirao svakodnevni rad i koji je svoje osecanje osujecenosti istresao na svakog s kim bi došao u dodir, naprosto nije bio sposoban da se posveti dugoj opsadi prilike što bi mu se ukazala. A danas, zahvaljujuci ovim svicima, iznova gradim svoj život i voljan sam da hodim uzdignute glave, u traganju za prilikama sa istom onom neumoljivošcu sa kojom lav krece u potragu za plenom.

Nikada više necu stajati i cekati, u nadi da ce mi se prilika sama od sebe ukazati.

Okrenuo sam leda prošlosti. Nijedan od onih negdašnjih neuspeha nece usporiti moj
postojani hod prema prostorima uspeha i srece, gde cu provesti preostale dane svog
života. Jer, sada znam da cu, ukoliko želim da zapevam, uvek pronaci i pesmu.
Danas se osvrcem unazad samo zbog uspomena. Kakva sam samo bedna olupina
dozvolio sebi da postanem! Postoji jedna stara poslovica, koja kaže: „Uživaj u onom
malom što imaš, dok budale traže nešto više". U prošlosti sam u to verovao i u skladu sa tim se ponašao; jer, ne govore li sve stare poslovice suštu istinu? Ne, ne govore! Zapocinjem novi život, i obrnuo sam naglavce tu poslovicu, na isti nacin na koji sam izmenio i svoje ponašanje iz prošlosti. I, što se mene tice, sada ta poslovica kaže: „Dok budala uživa u onom malom što ima, ti ceš potražiti nešto više!"

Nikada više necu stajati i cekati, u nadi da ce mi se prilika sama od sebe ukazati.

Tokom ovih nekoliko nedelja vec sam u znatnoj meri poboljšao mnoga svojstva svog
karaktera, tako da sada bolje umem da prepoznam priliku i da od nje uzmem svoj deo.
Zahvaljujuci svakodnevnom ponavljanju reci iz ovih svitaka vec sam iz sebe išcupao
rdave navike koje su me povlacile unazad, a s obnavljanjem svog života tek sam zapoceo. Neka mi bude dopušteno da zapocnem odavde gde se sada nalazim, uprkos izvesnim svojstvima koje još uvek nosim u sebi i koje me cesto navode da prezirem samog sebe. Neka mi bude dopušteno da se sa njima uhvatim ukoštac, jednim po jednim, i da uz pomoc Gospodnju porazim svoje slabosti. I na samom kraju, ukoliko budem imao hrabrosti da dosegnem i ono što mi je van domašaja, i dovoljno vere da mogu biti ono što treba da budem - odista cu postati bolji. Budalasto sam, u prošlosti, dopuštao da me porazi i kajanja toliko pritiskaju, da sam bio prinuden da hodim duboko pognute glave i pogleda uprtog u zemlju. I sada, kada sam odbacio
svoj preteški jaram prošlosti, i kada sam napokon podigao pogled, u prilici sam da vidim, gde god da pogledam, otvorena vrata koja me, pozdravljajuci me dobrodošlicom, vode u novi život.

Nikada više necu stajati i cekati, u nadi da ce mi se prilika sama od sebe ukazati.

Svakoga dana, kada sebi postavljam zadatke, na sam vrh spiska stavicu podsetnik: da uvek treba da budno motrim na prilike koje mi se mogu ukazati. I svakog jutra, kada se probudim, krenucu u susret danu sa osmehom, bez obzira na to kakve me neprijatne dužnosti ocekuju. Prilike, baš kao ni ljubav, nikada se ne odazivaju na cemer i ocaj. Danas mi je znano da su oni koji ponajvecma uspevaju baš vedri i puni nade ljudi; ljudi koji svoje poslove obavljaju sa osmehom na licu; ljudi koji prilike što im se ukazuju i promene što im se dešavaju u ovozemaljskom životu prihvataju vedro i u dobrom raspoloženju, odnoseci se podjednako i prema nedacama i prema dobrobiti. Mudri su oni ljudi i žene koji umeju ne samo da pronadu, vec i, još više, da sebi stvaraju prilike. Kako sam samo mogao proživeti tolike godine, ne uocavajuci istinu koja mi se, danas, tako jasno ukazuje? Zbog cega toliki medu nama posmatraju kako zlatni trenuci reke života prolaze pokraj nas, a stvarno ne vide ništa osim peska? Zbog cega, kada nam andeli dodu u pohode, toga postajemo svesni tek pošto nas napuste? Mogucnosti što nam se ukazuju cesto su tako sicušne da ih ni ne primecujemo; pa ipak, u njima je cesto sadržano seme velikih preduzeca. Isto tako, prilike se nalaze posvuda, i stoga moram uvek držati spremnu udicu. Moguce je da velika riba naide baš kada je najmanje ocekujem.

Nikada više necu stajati i cekati, u nadi da ce mi se prilika sama od sebe ukazati.

Nisam više osoba koja sam bio pre samo nekoliko nedelja.
Prilike mi više nikada nece ostajati skrivene. Više ne cvilim i ne cepam svoju odecu i ne proklinjem svet zbog toga što me dobre stvari u životu mimoilaze. I dalje sam nezadovoljan onim što mi je zapalo u životu, ali je to sada nezadovoljstvo koje izdržava bure i pretražuje nebo ogledajuci se za plavetnilom i zvezdama. Postoje dve vrste nezadovoljstva na ovom svetu - nezadovoljstvo koje goni na rad, i nezadovoljstvo koje coveka navodi da u ocaju krši ruke. Nezadovoljnici prve vrste napokon dobijaju ono što žele, dok nezadovoljnici druge vrste gube i ono što vec imaju. Za one prve uspeh je jedini lek, dok za one druge nikakvog leka nema. A ja znam koji sam od njih. I dopada mi se onaj koji sam. Hvala ti, Gospode.
Jasno mi je, sada, da prilika nikom ne kuca na vrata. Vrata ce se otvoriti samo kad ja pokucam. A kucacu i cesto i bucno.

Nikada više necu stajati i cekati, u nadi da ce mi se prilika sama od sebe ukazati.



Deveti zavet uspeha

Bio sam odvec popustljiv prema sebi. Pre nego što bih se povukao na pocinak, nikada
nisam odvajao vreme da odvagnem cenu dobra i zla sa kojima se tog dana bejah susreo.
Nikada nisam, hrabro i iskreno, pregao da preispitam svoje misli, reci i dela datog dana, kako bih bolje uoblicio misli i reci i dela za sutrašnji dan. Istina o uspehu i o tome kako ga postici nikada se nije od mene skrivala. Ali, toliko bih se
zaneo u borbi da preživim, da sam, naprosto, propuštao da je uocim. Po isteku svakog dana, smatrao sam da je sve okoncano. Svaki gorak promašaj, svaki neuspeh, svaka nedaca koji bi mi pomracili dan, brzo su bili predavani zaboravu. Uvek sam sebi govorio: Pa, sutra je novi dan. Možda ce život biti blaži prema meni. Koješta!
I napokon, pogled mi se razbistrio. Uvidam, sada, da je svet tržnica na kojoj sve ima utvrdenu cenu, i da moram ostati pri svojoj odluci šta god kupovao svojim vremenom, radom ili domišljatošcu - bilo da su u pitanju bogatstvo, spokoj, slava, samopoštovanje ili znanje. Nikada se ne smem ponašati kao dete koje, pošto je od više stvari došlo do jedne koju želi, istog casa požali što nije dobilo i ono
drugo. I buduci da je od onoga cime se bavim i što sam ucinio delom svog života teško odustati, neka mi bude dopušteno da u buduce budem siguran da cu trajne i vredne stvari sticati u znoju i mukotrpnim radom. Jedini nacin, po meni, na koji to sa punom izvesnošcu može biti ostvareno, jeste da svakodnevno, pre no što se prepustim snu, uradim jednu sasvim odredenu vežbu.

Uvek cu, svake veceri, preocenjivati sve što sam uradio tokom dana.

I najgore od mojih mana, i najlošije moje navike, ukoliko se budem njima pozabavio svakog dana, na kraju ce izgubiti u snazi. I kakva ce radost, i kakav blažen san, uslediti nakon jednog takvog licnog samoobracuna. I evo pitanja koja mi se, nimalo ne žureci, uoblicavaju u umu:
Koju sam to svoju slabost danas savladao?
Kakvoj sam se strasti odupreo?
Kakvom sam iskušenju odoleo?
Kakvu sam novu vrlinu stekao?
Posredstvom ovih svitaka, vec sam poceo da svaki novi dan docekujem spreman, tako da je nepregledni drum kojim putujem dobro obeležen putokazima. I danas, kada dan prede u smiraj, pažljivo cu odmeriti koliko sam uznapredovao i sa kakvim sam se sve upitnicima susreo tokom puta; i možda ce mi moja novostecena vrlina pomoci da, u svom umu, nacinim dnevnik današnjeg i udžbenik za sutrašnji dan.

Uvek cu, svake veceri, preocenjivati sve što sam uradio tokom dana.

Uvece, cim utrnem svecu, zapocecu sa preispitivanjem svojih reci i svojih postupaka tokom svakog sata u minulom danu, i pri tom necu dozvoliti da išta promakne mom preocenjivanju; jer, zbog cega bih zazirao da se suocim sa svojim greškama, kad imam moc da sebe ukorim, kao i da sebi oprostim? Ponekad sam, možda, u ponekoj raspravi bio i pomalo preoštar. Bilo je možda moguce da svoje mišljenje ne izreknem; jer, premda jeste seklo poput maca, nije donelo ništa dobro. Ono o
cemu sam zborio bilo je istinito; ali, opet, sve istine ne treba baš iznositi u svakom trenutku. Trebalo je da držim jezik za zubima; jer, nikakvog smisla nema nadmetati se ni sa budalama, ni sa svojim pretpostavljenima. Pogrešno sam postupao, ali tome je sada kraj. Iskustvo je izraz kojim su ljudi uvek oznacavali svoje ludosti, odnosno stvari zbog kojih žale. Nema nikakve potrebe da bude tako. Današnje lekcije mogu postati sutrašnji temelj boljeg života - pod uslovom, naravno, da ucim na njima. To, upravo, i nameravam da cinim.

Uvek cu, svake veceri, preocenjivati sve što sam uradio tokom dana.

Neka mi bude omoguceno da razmotrim svoje postupke, neka mi bude omoguceno da
osmotrim sebe na nacin na koji bi to moj najveci neprijatelj ucinio, i tako cu postati svoj najbolji prijatelj. Od ovog casa, upregnucu sve snage da postanem ono što cu nadalje biti. Neka se tama spusti, ali san nece sici na moje oci sve dok, u celosti, još jednom ne prodem kroz sva zbivanja minulog dana.
Šta je ostalo neobavljeno, a trebalo je da bude obavljeno?
Šta je, od onoga što sam obavio, moglo biti obavljeno još bolje?
Jedna od još neotkrivenih velikih radosti ovog života proizilazi iz naših nastojanja da sve što cinimo - cinimo najbolje što možemo. Postoji jedno posve posebno osecanje zadovoljstva, i ponosa, kad covek posmatra svoje zaokruženo, celovito, jasno i dovršeno delo; to je osecanje koje površne, nehatne, aljkave i neuredne osobe nikada nece upoznati. Upravo je ta savesno sazdana celovitost ono što bilo koje delo preobražava u umetnicko delo. Cak i najbeznacajniji zadatak, ukoliko se valjano obavi, postaje pravo cudo postignuca. Ono što je danas ucinjeno bice sutra prevazideno. Drukcije ni ne može biti. Nakon preispitivanja i preocenjivanja uvek dolazi poboljšanje. Svi bi mi trebalo da budemo mudriji
sutra, nego što smo bili danas.

Uvek cu, svake veceri, preocenjivati sve što sam uradio tokom dana.

Da li sam proživeo dan ne sažaljevajuci samog sebe?
Da li docekujem svitanje spreman i sa putokazima i ciljem pred sobom?
Da li sam bio ljubazan i prijatan sa svima sa kojima sam se susreo?
Da li sam pokušao da propešacim i onu dodatnu milju?
Da li sam ostajao budan na svaku priliku koja bi mi se ukazala?
Da li sam tragao za dobrim stranama u svakom problemu koji bi mi se isprecio?
Da li sam sa osmehom docekivao sve izlive gneva i mržnje?
Da li sam usredsredivao sve svoje snage na svrhu koju sam imao u vidu?
I, šta bi moglo biti korisnije od svakodnevnog preispitivanja mog života, tako da mogu da živim osnažen ponosom i zadovoljstvom?
Moji se dani nikada nece završavati sa smirajem sunca. Jer, od sada, uvek ce postojati još jedan zadatak koji se mora obaviti.

Uvek cu, svake veceri, preocenjivati sve sto sam uradio tokom dana.