9 zaveta uspeha (1. deo)

Prvi zavet uspeha

Rođen sam da uspem, ne da trpim neuspehe. Rođen sam da visoko dižem glavu u
pobedama, ne da je poginjem u porazima. Rođen sam da kušam slasti pobede, ne da kukam i jadikujem. Šta se to sa mnom zbilo? Kada su se to moji snovi rasplinuli u sivilu osrednjosti, u kojoj obicni ljudi odaju priznanja jedni drugima kao da su postigli ono najviše? Ne postoji čovek koga drugi mogu toliko zavaravati, koliko je on sam u stanju da zavarava samog sebe. Kukavica je ubeđen da je, zapravo, samo oprezan, a tvrdica da, samo, vodi racuna o svakoj pari. Ništa nije lakše nego se samozavaravati, jer je najlakše poverovati u ono šta želimo da poverujemo. Niko, u čitavom mom životu, nije me obmanjivao toliko, koliko sam to sam sa sobom činio. Zbog ćega uvek iznova nastojim da svoja sitna postignuća, ili promašaje usled
nedostatka sposobnosti, prikrijem citavim bujicama reči? I, što je ponajgore, počeo sam već i sam da verujem u svoje izgovore, hotimice krčmeći svoje dane za sitne pare, istovremeno se tešeći pomišlju da stvari mogu biti i gore.
Ne, nikad više!
Vreme je da u ogledalu stanem proučavati odraze svog lica, sve dok ne shvatim da je
najgori neprijatelj kog imam... da sam to ja sam. Najzad, u ovom čudesnom trenutku dok ispisujem svoj prvi svitak, koprena samoobmana počinje da mi se uklanja s očiju. Poznato mi je, sada, da na svetu postoje tri vrste ljudi. Prvi uče na vlastitim iskustvima - i to su oni mudri. Drugi uče iz tuđih iskustava - i to su oni srečni. Treci ne uče ni iz vlastitih, ni iz iskustva drugih - i to su budale. Ali, ja nisam budala. Od ovog časa, stajaću na sopstvenim nogama, i užasne štake samosažaljenja i samoprezira odbaciću jednom zauvek.

Nikada više neću sebe ni potcenjivati ni sažaljevati.

Kako sam samo budalast bio dok sam u očaju stajao pokraj puta, zavidno gledajuci kako prolaze uspešni i bogati. Da li njima behu darivani jedinstveno umeće, retka inteligencija, junačna odvažnost, nepokolebljiva ambicija i druga izuzetna svojstva koja ja ne posedujem? Da li su, možda, na raspolaganju imali više sati, i to svakog dana, da obave svoje silne zadatke? Da li, možda, imaju srca puna samilosti, ili duše preplavljene ljubavlju, te se na taj način razlikuju od mene? Ne! Bog nema miljenike. Svi smo mi načinjeni od iste gline. Danas mi je, takođe, poznato da tuga i porazi koji su me pratili kroz život nisu samo i jedino moji. Čak i najumniji i najuspešniji ljudi ovog našeg sveta imaju trenutke kada im se srca slamaju i kada doživljavaju poraze; ali oni su, za razliku od mene, shvatili da nema spokoja bez nevolja, da nema predaha bez naprezanja, smeha bez čemera, niti pobede bez borbe - i da je to cena koju uvek plačamo u životu. Bilo je trenutaka kada sam spremno i laka srca plačao tu cenu; ali, česta razočaranja i porazi postepeno su krunili moju samouverenost i moju hrabrost - baš kao što i vodene kapi, vremenom, izdube i najtvrdu stenu. Ali, sve to je sada iza mene! Nisam više jedan od onih živih mrtvaca, koji uvek ostaju u senci drugih, krijući se iza bednih izgovora i opravdanja dok godine zaludno prolaze!

Nikada više neću sebe ni potcenjivati ni sažaljevati.

Danas mi je znano da se strpljenjem i vremenom može postići više nego snagom i strašcu. Godine osujećenosti spremne su da budu požnjevene. Sve što sam uspeo da postignem, i sve što se nadam da cu tek postići, ostvario sam i ostvarivaću posredstvom tog skapavajučeg, strpljivog i istrajnog procesa neophodnog da se izgradi čak i jedan mravinjak - zrno po zrno, misao po misao, korak po korak. Ukoliko dođe preko noći, uspeh se često rasplinjava kad svane dan. Pripravan sam sada, međutim, za čitav život prožet srećom, budući da sam napokon pojmio močnu tajnu koja je ostajala skrivena u godinama koje su prema meni bile tako surove. Neuspeh je, u izvesnom smislu, otvoren put prema uspehu, baš kao što nas svako raspoznavanje onoga što je pogrešno navodi da sa svom ozbiljnošću tragamo za onim što je istinito; i svako novo iskustvo, pri tom, ukazuje nam na neku moguću grešku koje čemo, kasnije, nastojati da se brižljivo klonimo. Staza kojom sam hodio, često kvašena mojim suzama, nije bila protračeno putovanje.

Nikada više neću sebe ni potcenjivati ni sažaljevati.



Drugi zavet uspeha

Već sam drugačija i bolja osoba. Samo je kratko vreme prošlo otkako sam uz pomoć ovih svitaka započeo svoje novo bivstovanje, ali u mom srcu već je došlo do neobične i snažne bure: iznova probuđene nade, koja gotovo da već beše iščilela u minulim godinama. Najzad sam se oslobodio svoje mahune očajavanja, i zahvalan sam na tome. Zahvaljujući rečima Prvog Zaveta Uspeha, još svežim na mojim usnama, već sam u svojim oćima umnogostručio svoju vrednost; i to moje novo vrednovanje sebe samog, siguran sam, na kraju će prihvatiti i sav svet. Konačno, poznata mi je velika istina. Jedina važna cena je ona koju sebi samima pripisujemo. Ukoliko sebi određujemo odveć nisku cenu, i svet će se s njom saglasiti. Ali, ako prikažemo sebe u najboljoj svetlosti, svet će i tu našu procenu sebe samih spremno prihvatiti.
Ovo je prekretnica mog života i ja ne mogu, i neću, okrenuti leđa tom izazovu, kao što sam toliko puta činio u prošlosti. Sada mi je znano da u svačijem hodočašću kroz ovaj život postoje sveta mesta na kojima čovek, neizbežno, oseća bliskost sa božanskim; mesta na kojima se nebesa svijaju tik iznad naših glava, i anđeli dolaze da nas podučavaju. To su žrtvena mesta, mesta na kojima se dotiću smrtno i nesmrtno, sudajna mesta na kojima se vode velike bitke ljudskog života... Moji porazi iz prošlosti vec su skoro zaboravljeni. Čak i boli i slomljena srca. I, u godinama što stoje preda mnom biću sretan - ukoliko uzmognem da pogledam unazad put tih minulih, izuzetnih dana, i shvatim da sam napokon, ovde, okusio slasti pobede. Prethodno, međutim, moram naučiti i pridržavati se Drugog Zaveta Uspeha:

Nikada više necu dopustiti sebi da osvit dočekam bez putokaza.

U prošlosti, budući da sam imao tako malo vere u svoje sposobnosti, imati bilo kakav cilj, veliki ili mali, izgledalo je kao puka ludost. Zbog čega, pitao sam se, pred sobom imam sitne i beznačajne ciljeve - da li samo stoga da bih zadovoljio svoju oskudnu nadarenost? Kakvu to razliku čini u opštem poretku stvari? I tako, svakog dana, izlazeći u svet, stalno se spotičući, bez kormila i bez mapa, u nadi da ću nekako preživeti do smiraja dana, sve vreme sam sebe pritvorno ubeđivao da samo treba da sačekam pravi trenutak, ili da mi se sreća promeni, a ipak, ni za časak istinski ne verujući da će mi se budučnost ma u ćemu razlikovati od prošlosti. Plutati, tako, iz dana u dan, veoma je lako. Nisu potrebni nikakvo umeće, ni napor, ni bolni trud. S druge strane, postaviti sebi zadatke za jedan dan, ili jednu nedelju, ili jedan mesec, i ostvariti ih, nije nimalo lako. Iz dana u dan govorim sebi: Počeću sutra. Tada nisam znao da se ta 'sutra' mogu naći samo u kalendarima budala. Šlep za vlastite, budalaste mane, svesno sam tračio svoj život na ko zna kakve koještarije; i da nije bilo ovih svitaka, sve bih još uvek odlagao, dok ne bi bilo prekasno. Jer, postoji neizmerna razlika izmedu kasniti i zakasniti.

Nikada više necu dopustiti sebi da osvit dočekam bez putokaza.

Život sam provodio u sokaku budala. Imati uvek nameru da se započne nov i bolji
život, ali nikako ne nalaziti vremena da se to i učini, isto je što i odreći se hrane i pića i spavati iz dana u dan, sve dok smrt ne dođe. Kao i toliki drugi ljudi, prevelik broj godina bio sam ubeđen da su jedini vredni ciljevi oni najviši, koji donose bogata uzdarja u zlatu, slavi i moći. Kako sam samo grešio! Danas mi je znano da umni ljudi nikada ne postavljaju sebi visoke ciljeve. Takve, veličanstvene ciljeve, oni nazivaju snovima, i skrivaju ih u svom srcu gde ih ostali ne mogu videti, niti im se izrugivati. Potom, svako jutro dočekuju sa ciljem koji će ostvariti baš tog dana, sigurni da će sve što su zamislili biti okončano pre no što pođu na počinak. I uskoro će od svakodnevnih postignuća narasti čitava hrpa, kao kad mrav sabere zrnca peska; i, na kraju, čitava palata biće sazdana, dovoljno prostrana da se u nju smesti bilo koji san. Uistinu, nije to teško postići - pošto jednom budem naučio da zauzdavam svoje nestrpljenje i da život živim od jednog do drugog dana. A mogu to da učinim! I, učiniću!

Nikada više necu dopustiti sebi da osvit dočekam bez putokaza.

Bitka za uspeh napola je izvojevana kada čovek stekne naviku da sebi postavlja ciljeve i da ih ostvaruje. Čak i najjednoličniji domaći posao postaće podnošljiv ukoliko svaki dan provodim sa svešću o tome da me svaki zadatak, ma koliko zametan i zamoran bio, za još jedan korak bliži ostvarivanju mojih snova. Divan, zaista, način da provodim život; jer, ukoliko me jutro ne obaspe novim radostima, dok obavljam ono što sam naumio da tog dana obavim, i ukoliko me veče ne počasti novim uživanjem, zbog toga što sam obavio ono što bejah naumio - zaista, ne bi imalo nikakvog smisla čak ni da ustajem iz postelje. Savršeno sam sada ubeđen da život, baš kao i zaigrana deca, može biti ispunjen radošću - kada se čovek probudi sa saznanjem da ga već čeka jasno obeležena staza.
Znam, sada, gde sam. Ali, isto tako, znam i kuda ciljevi koje sam sebi zacrtao želim da me odvedu. Da stignem odavde donde, nije mi potrebno da već ovog časa znam kakvi me sve zaokreti i obrti čekaju na mom putu. Ono što je najvažnije jeste da sam već priveo kraju prvi svitak, a evo, sada, i drugi; da se više nikad neću osvrnuti za onom sumornom prošlošću kada dani nisu imali ni početka ni kraja, i kada sam se nalazio izgubljen u pustinji ispraznosti, ni sa čim ispred sebe osim poraza i smrtnog časa. Sutra, zadaću sebi novi cilj! I narednog dana! I dana koji dolazi posle njega!

Nikada više necu dopustiti sebi da osvit docekani bez putokaza.

Nekada, cenkao sam se sa životom za sitne pare i život nije hteo da mi pruži više; ali, mojim godinama rada za robovsku platu sada je došao kraj. Sada znam da će mi, ma koju platu da od njega zatražim, život bez oklevanja dati. Sunce me ne obasjava stoga da bih se sa tugom opominjao jučerašnjice. Prošlost je mrtva i pokopana - i umalo da nisam sebi dopustio da budem pokopan zajedno s njom. Ali, dosta suza! Neka sunčevi zraci obasjaju sutrašnja obečanja... i mene s njima!

Nikada više necu dopustiti sebi da osvit docekam bez putokaza.




Treći zavet uspeha

Budan sam. Prožet sam radosnim išćekivanjem. Osečam nepoznate potrese u svom srcu, dok, evo, dobrodošlicom pozdravljam svaki novi dan, ispunjen radošću i samopouzdanjem, umesto samosažaljenjem i strahom. Pamti onaj koji pati. Nikada više neću ponoviti neuspehe i budalaste greške iz prošlosti, sada kad imam ove svitke da me nadahnjuju i vode. Svakoga dana zakoračiću u svet u pratnji tri močna, nova saveznika: samopouzdanja, ponosa i ponesenosti. Ubeđen sam da mogu da se uhvatim u koštac sa svakim izazovom; ponos od mene zahteva da sve izvedem u skladu sa svojim najboljim mogučnostima; i sve ću izvesti zahvaljujuči tome što sam ponovo otkrio onu čudesnu moć koja mi je u životu nedostajala još od detinjstva - moč silne ponesenosti. Sva nezaboravna dela u istoriji sveta predstavljaju trijumf čovekove ponesenosti. Ništa veliko nikada nije bez nje bilo ostvareno, budući da upravo ona svakom izazovu ili svakom preduzeću - bez obzira koliko zastrašujući ili nepremostivi izgledali - daje nov smisao. Bez radosne ponesenosti osuđen sam na život osrednjaštva; ali, sa njom, sposoban sam da stvaram čuda.
Moje postojanje dobilo je nov smisao. Neuspesi mi više nisu verni i stalni sadruzi. Ništavilo, samotnost, nemoč, čemer, uznemirenost i očaj što su me pritiskali u prošlosti nestali su onog, ne tako davnog dana, kada sam ponovo naučio da se osmehujem. I, evo gde mi vec i drugi uzvračaju osmehom i pažnjom. I to kandilo srece i ljubavi sa najvecim uživanjem delim s drugima.

Uvek ću svoje dane oblivati zlatnim, sjajem radosne ponesenosti.

Ustreptala ponesenost najveća je prednost koju čovek može steći: njena potencijalna vrednost daleko prevazilazi i novac, i moč, i uticaj. Bez ićije pomoći, čovek za nešto silno zagrejan biće ubedljiv i uzdizaće se iznad svih i tamo gde će bogatstvo što ga je okupila manja grupa radenika jedva pobuditi ikakvo zanimanje. Ljudska ponesenost ruši predrasude i sve što joj stoji na putu, sa prezirom odbacuje nerad, juriša na tvrđavu svog cilja, i, poput lavine, satire i prekriva sve prepreke. Naučio sam veliku lekciju - silina moje ponesenosti čini moju veru u
rad! A sa verom ne mogu omašiti.

Uvek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.

Neki među nama osećaju se ponesenim tek na mahove, a neki u takvom stanju ostaju po
čitav dan, pa i po nedelju dana. I jedno i drugo je dobro; ali, ja moram, i hoću, da svoju ponesenost održavam trajno, iskreno i bez ostatka, tako da svoj današnji uspeh mogu ponoviti i sutradan, i sledeće nedelje i sledećeg meseca. Istinska ponesenost, zaljubljenost u ono što činim u nekom trenutku, deluje na čudne načine koje, čak, nije neophodno ni da razumem; dovoljno mi je što znam da će uliti novu životnost u moje mišiće i moj um. Oduševljenost za sve što radim, uz ozbiljan trud, postaće mi navika. Najpre moramo izgraditi svoje navike, a onda, bile dobre ili rđave, one će uobličavati nas. Radosna ponesenost predstavljaće kočije za put u bolji život. I već mi na usnama titra osmeh pri samoj pomisli na sva dobra koja stoje preda mnom.

Uvek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.

Radosni podsticaj što ga u sebi nosimo u stanju je da pomera planine i da očarava čak i nišče duhom. On je genij iskrenosti, i čak je i istini teško da bez njega izvojuje pobedu. Kao i mnogi drugi, i ja sam provodio život sa lažnim predstavama o valjanim nagradama, u uverenju da udobnost i raskoš treba da mi budu ciljevi - dok jedino što nam je potrebno da budemo srečni jeste da imamo nešto što će nas činiti ponesenim. Silina te obodrenosti značiće za moju budučnost više nego što prolećna kiša znaći za rast useva. I stoga, od ovog časa, moji će dani biti različiti od onih u prošlosti. Nikada više neću razmišljati o tome da je trudan rad neophodan za moj opstanak; jer, u tom slučaju osetiću prinudu da radim, i sati svakoga dana činiće mi se da se rastežu do u beskonačnost. Neka mi, stoga, bude dopušteno da zaboravim da moram raditi da bih se prehranio, i da se u dnevne obaveze upuštam sa svom energijom kojom raspolažem, u najboljem raspoloženju i s najvećom zainteresovanošću. Zahvaljujući tome, rezultati koje ću postizati biće bolji no ikad; sati će mi brzo prolaziti; i ukoliko mi, iz dana u dan, taj dotok ponesenosti ne presahne, siguran sam da ću biti od veće koristi i sebi samom i svem svetu. Ne postoji ljudsko biće, ne postoji zanimanje, ne postoje nedaće na koje ne bih bio u stanju da utičem ovakvim svojim pristupom.

Uvek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.

I u tom blistavom sjaju biću u stanju da uočim, po prvi put, sve dobre strane života koje su mi ostajale skrivene tokom niza godina ispraznosti. Kao što mladi ljubavnik ima istančaniji osečaj i dublji uvid, i u predmetu svoje ljubavi uočava bezbroj vrlina i vrednosti koje drugima ostaju nevidljive, tako ću i ja, prožet silnom ponesenošću, postepeno sticati moč najviše spoznaje i najdubljeg sagledavanja, sve dok ne budem u stanju da uočim lepotu i vrline na koje drugi ostaju slepi; lepotu i vrline koje su u stanju da pruže bogatu nadoknadu za mnogo
teškog rada, odricanja, nedača, pa ćak i proganjanja. Uz silinu ponesenosti moći ću da sve što me snađe okrenem na bolje; pa, čak i ako tu i tamo posrnem - jer, ne zaboravimo, to se povremeno događa i najnadarenijima - ponovo ću se uspraviti i nastaviti sa svojim životom.

Uvek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.

Osećam se zaista ushićenim, znajući da u rukama imam veliku moč da ovakvim pristupom
unesem promenu u svoje dane, pa i u čitav svoj život. I iskreno žalim legije onih koji ne shvataju da se i oni mogu okoristiti tom velikom moči - moči koja je već u njima - da ih povede u budučnost. Okrenuću, sada, listove kalendara unazad i vratiti se onom neodoljivom svojstvu mladosti, čija se silna ponesenost rasprskava poput prolečnih voda iz planinskog izvora. Mladi ne uočavaju pred sobom nikakvu tamninu; nikakvu zamku iz koje se nije moguće izbaviti. Ni ne osvrču se na to da u svetu postoje i stvari kao što je neuspeh, i veruju da je čovečanstvo, tokom svih ovih stoleća, samo na njih čekalo, da mu donesu istinu, i pregnuće, i lepotu. Danas ću visoko podići svoju buktinju i svima deliti osmehe!

Uvek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ustreptalosti.

Ljudi čeznu za priznanjima

Postoji samo jedan način da privolimo druge na ono što želimo. Jeste li ikad o tome razmišljali? Da, postoji samo jedan način: probuditi u njima želju za onim za čim i mi težimo. Drugog načina upamtite - nema. Možete, dakako privoljeti čovjeka da skine sat s ruke, ako mu gurnete revolver pod rebra. Službenika možete navesti na suradnju, ako mu zaprijetite otkazom. S djetetom možete lako izaći na kraj zastrašite li ga batinama. No, svi ti surovi postupci obično imaju neželjene posljedice.
Jedini način kojim čovjeka možemo privoljeti na akciju jest da mu dademo ono što želi.
A što čovjek zapravo želi?
Freud je tvrdio da svim ljudskim djelovanjem upravljaju dvije pobude: želja za spolnim zadovoljenjem i želja za osobnom veličinom.
Američki filozof John Dewey izrazio je to nešto drugačijim riječima. On drži da je glavni čovjekov pokretač "želja da budemo važni". Upamtite tu tvrdnju, jer je ona značajna.
Što čovjek želi? Ne mnogo, ali ono malo za čim istinski teži pokušava dobiti svim silama, ne pristajući na odricanje. Gotovo svaki zdrav odrastao čovjek želi:

1. Zdravlje i dug život
2. Dovoljno hrane
3. Dovoljno sna
4. Novac i sve što novcem može kupiti
5. Sretan spolni život
6. Dobrobit vlastitoj djeci
7. Osjećaj da nešto znaći

Gotovo sve navedene želje bivaju zadovoljene - sve osim jedne, koja je isto tako duboka kao želja za snom i jednako prijeko potrebna kao želja za hranom, a koja često ostaje nezadovoljena. To je ona koju Freud naziva "željom za osobnom veličinom", a Dewey "želja da budemo važni".

Lincoln je jedno svoje pismo započeo riječima: "Svi mi volimo komplimente", a William James je rekao: "Najskrovitije načelo ljudske prirode je čežnja za priznanjima." Pazite James ne govori o želji, potrebi ili nastojanju, nego o čovjekovoj čežnji da bude priznat od svijeta.
To je, dakle, taj gorući postojani čovjekov pokretač, a rijetki pojedinci koji znaju istinski udovoljiti toj neizmjernoj gladi ljudskog srca bit će priznati i omiljeni među bližnjima. U tolikoj mjeri da će - kao što se kaže - i pogrebnik žaliti za njima kad umru.

Želja za osjećajem važnosti navela je neukog, siromašnog trgovačkog pomoćnika na proučavanje pravnih knjiga što ih je slučajno našao na dnu bačve kupljene za pedeset centi. Prezime mu je bilo Lincoln.
Ista ta želja nagnala je Dickensa na pisanje besmrtnih romana, a arhitekta Christophera Wrena na oblikovanje njegovih "simfonija u kamenu." Gonjen tom željom Rockfeller je zgrtao milijune što ih sam nikada nije mogao potrošiti! Iz istih pobuda bogataši iz cijelog svijeta grade kuće koje su i te kako prevelike za njihove osobne potrebe.

Zbog te želje nastojimo biti odjeveni po posljednjoj modi, voziti automobile najnovijeg tipa, svima pričati o našoj "genijalnoj" djeci.

Ta želja mnoge mlade ljude navodi na put zločina - pretvara ih u prijestupnike i ubojice. "Današnji prosječni mladi prijestupnik", rekao je bivši policijski komesar New Yorka, "zaljubljen je u sebe, pa čim ga uhvatimo želi vidjeti novine, kako bi u senzacionalnim vijestima našao priču o sebi - junaku. Neugodna mogućnost da završi na električnoj stolici čini mu se suviše dalekom, sve dotle dok se fotografija njegove malenkosti koči na naslovnicama dnevnog tiska, uz bok filmskim zvjezdicama, Einsteinu, Lindberghu, Toscaniniju i Rooseveltu."

Reci mi kako zadovoljavaš svoju potrebu za važnošću, pa ću ti reći tko si. U njoj je sadržana sva osobitost tebe kao čovjeka. Rockfeller je, primjerice, zadovoljio tu potrebu novčanom darovnicom za izgradnju suvremene bolnice u Pekingu, namijenjene liječenju milijuna ljudi koje nikada nije vidio, niti će ih vidjeti. Dillinger je, s druge strane, svoj osjećaj važnosti crpio iz obijanja banaka i ubijanja ljudi, iz spoznaje da je "državni neprijatelj broj 1". Jednom kad ga je gonila policija, upao je u jednu kuću u Minnesoti i uzviknuo: "Ja sam Dillinger. Neću vam učiniti ništa nažao, ali znajte, ja sam Dillinger."

Bitna razlika između Rockfellera i Dillingera je u načinu zadovoljavanja želje za važnošću.

Povijest vrvi smiješnim primjerima iz kojih vidimo kako su čuveni ljudi nastojali zadovoljiti tu želju. Čak je George Washington htio da ga zovu "Njegova visost, predsjednik Sjedinjenih Država", a Kolumbo se borio za naslov "Admiral oceana, potkralj Indije". Katarina Velika nije željela otvarati pisma koja nisu bila naslovljena na "Njezino carsko veličanstvo".

Neki američki milijunari novčano su potpomogli Byrdovu ekspediciju na Južni pol uz prešutni uvjet da ledeni vrhovi i gorje Antartika dobiju imena po njima. Victor Hugo čeznuo je za tim da Pariz, njemu u čast, bude nazvan njegovim imenom. Čak se je i Shakespeare, najveći među najvećima, borio za plemićki grb, u želji da svom imenu doda još više sjaja.

Neki ugledni psihijatri tvrde da čovjek ponekad bježi u ludilo kako bi u izmišljenom svijetu mašte zadovoljio svoju želju za osjećajem važnosti koja mu je u životu krute realnosti bila uskraćena. Broj pacijenata u duševnim bolnicama SAD-a veći je od zbroja svih ostalih bolesnika. U prosjeku, svaki deseti stanovnik države New York, stariji od 50 godina, provede 7 godina u bolnici za duševne bolesti.

Što je uzrok duševnim oboljenjima?

Nitko zapravo ne može odgovoriti na to složeno pitanje, ali je poznato da neke bolesti, kao na primjer sifilis, uništavaju moždane stanice i tako uzrokuju duševna poremećanja. Prilično polovicu svih duševnih oboljenja valja pripisati fizičkim uzrocima, kao što su oštećenja mozga, alkohol, toksini i tjelesne povrede. Ali kod druge polovice duševnih bolesnika nemoguće je ustanoviti bilo kakvo organsko poremećenje u moždanim stanicama. U pravilu se prilikomm obdukcije i pažljivog ispitivanja moždanog tkiva pod najjačim mikroskopima utvrđuje da se mozak duševnih bolesnika ni po čemu ne razlikuje od mozga zdravog čovjeka.

Zašto onda ljudi duševno obolijevaju?

To pitanje postavljeno je i primarijusu najbolje američe bolnice za duševne bolesti. Taj čuveni i priznati stručnjak iskreno je priznao da ne zna zašto tjelesno zdrav čovjek može odjednom duševno oboliti. To zapravo nitko ne zna. Rekao mi je, ipak, da mnogi duševni bolesnici u svom pomračenju nalaze potvrdu osobne važnosti što je nisu mogli dobiti u zbiljskom životu. Zatim je ispripovjedao ovu zgodu:

"Upravo imam pacijenticu koja je doživjela bračnu tragediju. Željela je ljubav, spolno zadovoljenje, djecu i položaj u društvu, ali joj je život porušio sve snove. Muž je nije volio, nije čak želio ni jesti s njom. Morala mu je nositi hranu u spavaću sobu. Nije imala djece ni zaposlenja. Najzad je, jadnica, duševno oboljela, te u svojoj pomračenosti počela umišljati da se rastavila od muža i da opet ima djevojačko prezime. Sada vjeruje da je udata za nekog engleskog lorda, pa hoće da je zovemo Lady Smith. A što se tiče djece, umišlja da svaku noć rađa novo dijete. Svaki put kad je obiđem kaže mi da je sinoć rodila."

Pa ako su ljudi toliko željni pažnje i priznanja da doslovno polude u nastojanju da ih dobiju, zamislite kakva čuda možete postići odajući iskreno priznanje normalnim ljudima u svakidašnjem životu.

Američki "kralj čelika" Andrew Carnagie plaćao je svome pomoćniku Charlesu Schwabu basnoslovnu plaću od milijun dolara godišnje. Zašto? Mislite li da je možda Schwab bio genije? Da je o proizvodnji čelika znao više nego drugi? Koješta! Schwab je sam priznao da su mnogi inžinjeri u tvornici znali o proizvodnji čelika više nego on. Rekao je da je tako visoku plaću dobivao uglavnom zbog toga što je znao pravilno postupati s ljudima. Dopustite mi da ovdje u potpunosti navedem njegove riječi, riječi što bi ih trebalo odliti u broncu i utuviti u glavu školskoj djeci (umjesto da ih mučimo količinom padalina u Brazilu) - riječi koje će nam promjeniti život u koliko ih se budemo pridržavali:

"Držim da je najveći dar što ga posjedujem sposobnost da u drugim ljudima probudim radni zanos, te da priznanjem i hvalom potičem ono što je u njima najvrednije. Ništa nije tako pogubno za čovjekovu volju kao kritika od strane nadređenih. Ja nikad nikoga ne kritiziram, jer vjerujem u djelotvornost poticaja na rad. Stoga uvijek nastojim naći riječi pohvale, a mrzim pronalaziti greške. Ako sam nečim zadovoljan, odajem čovjeku potpuno priznanje i obilato ga zasipam pohvalama."

Kako, međutim, postupa prosjećan čovjek? Upravo obrnuto: ako mu nešto nije po volji, dići će silnu graju, a ako je nećim zadovoljan - neće kazati ni riječi!

"Među brojnim poslovnim ljudima i moćnicima u cijelom svijetu", rekao je Schwab, "nikad još nisam vidio da bi čovjek čiji je posao obasut neprestanim zamjerkama radio s više truda i žara od čovjeka čiji je rad cijenjen i hvaljen."

Na spomenutoj postavci, prema Schwabovim riječima, temelji se uspjeh Andrewa Carnegieja. Carnegie je svoje suradnike hvalio i u četiri oka, a nastavio ih je hvaliti čak i iz groba, jer je sam sebi sastavio nadgrobni natpis: "Ovdje počiva čovjek koji se znao okružiti ljudima pametnijim od sebe."

Iskrena pohvala bila je jedna od tajni Rockfellerova uspjeha. Kad je njegov suradnik Bedford nepromišljenom kupnjom zamljišta u Južnoj Americi oštetio tvrtku za milijun dolara, Rockfeller mu je to s pravom mogao zamjeriti. No, on je shvatio da je Bedford učinio sve što je mogao, pa mu stoga nije prigovorio, nego mu je još i čestitao što je uspio spasiti 60 % uloženog novca. "Sjajno", rekao je Rockfeller. "Mi na prvom katu nismo uvijek tako sretne ruke".

Mnogi će zacijelo reći: "Budalaštine! Mlaćenje prazne slame! Laskanje i ulagivanje! Sve sam ja to već probao, ali ne pali, osobito ne kod pametnih ljudi."

Laskanjem ćemo, dakako, rijetko kada nešto postići kod pametnih ljudi, jer je ono plitko, sebično i neiskreno. Puko laskanje osuđeno je na propast, premda nažalost neki ljudi toliko žude za priznanjima da su spremni progutati bilo što, baš kao što se čovjeku koji umire od gladi neće gaditi jesti travu i korijenje.

Pitat ćete kakva je razlika između laskanja i priznanja? To je barem jednostavno! Priznanje je iskreno, a laskanje neiskreno. Priznanje izvire iz srca, a laskanje s jezika. Priznanje je nesebično, a laskanje sebično. Dok se prvome svi dive, dotle drugo svi preziru. Poznata izreka kaže: "Ne boj se neprijatelja koji te napada, nego prijatelja koji ti laska."

Evo jedne od omiljenih maksima engleskog kralja Georgea V: "Nikad ne izriči i ne prihvaćaj jeftinu hvalu." A laskanje je upravo to: jeftina hvala. Ili, po nekoj drugoj definiciji: "Laskati znaći govoriti nekom drugom čovjeku upravo ono što sam o sebi misli."

Zato nemojte misliti da vam preporučavam ulagivanje. Nikako! Kad bi se umijeće življenja sastojalo od laskanja, svatko bi lako mogao postati majstorom u međuljudskim odnosima.
Ako nismo zabavljeni pametnijim poslom, svi mi provedemo devedeset posto slobodnog vremena razmišljajući o sebi. Ako samo mali dio toga vremena posvetimo razmišljanju o dobrim osobinama drugih ljudi, neće nam biti potrebno da pribjegavamo laskavim riječima koje su toliko jeftine i neiskrene da ih svatko pametan prozre i prije nego što ih do kraja izgovorimo.
Emerson je rekao: "Svaki čovjek kojega upoznam na neki način je vrijedniji od mene, zbog toga što od svakoga ponešto naučim."

Ako je to vrijedilo za Emersona, zašto ne bi vrijedilo i za nas? Prestanimo misliti samo na vlastita dostignuća i želje; pokušajmo dobro promisliti u čemu su drugi bolji od nas. Tada ćemo zaboraviti na laskanje, pa ćemo ljudima moći odavati pošteno i iskreno priznanje. Budemo li poput Schwaba suzdržani u zamjerkama, a darežljivi iskrenom hvalom, ljudi će cijeniti naše riječi, sijećat će ih se cijelog života - i onda kad ih mi već posve zaboravimo.