Najljepši stihovi - Miroslav Mika Antić

Kad sam rođen, svi mi kažu da sam bio jedna lepa beba. Lepa kao na reklami od sapuna. Samo su me zamenili u porodilištu za nekakvo gadno dete, nosato i buljavo. A šta možeš: takav ti je život...

I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili. I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.

Mašta je čarolija.
To je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Ovde ti ostavljam dve prazne strane, jer ne umem da napišem pesmu o srcu. Molim te, napiši je sam. Ti to znaš bolje od mene. I zalepi svoju sliku.

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One što napuštaju šine i skreću poludele svetom, nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno.
Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi.

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta!"

Oprosti mi što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna.

"Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um."

"Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne."

Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.

Ni sebi ne veruj previše. Jer, i kada poslednji čovek ostane sam na svetu, biće u njemu dvojica: jedan će drugoga varati.

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo...

Tešimo se malom srećom, ali nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu. :)

To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me. Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te. Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te. Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Pobrkali smo snove. Sad ćemo se zameniti. Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas.

Devojčica mnogo znam. Ako neka bude htela, ceo svet ću da joj dam, i dalje do kraja sveta na pedeset puškometa: bar još dva-tri sela. Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa.

Voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikada više.

Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: "vi".

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim.

Posle tebe će ostati iste ulice,i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam. Tamo sam.
Jedno sam. Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Ni Bog nam nije verovao tih dana.
Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci.

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

Gospodjice,
dalje zaista nemam vise sta da vam kazem.
Osim...mozda..
Da ste ostali najlepsa medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputirali
Gospodjice
Ja nisam za vama bio onako obicno
gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano...

I trpimo se koliko god umemo, i lagaćemo kako se razumemo, sve dok na kraju, zajedno, ne stignemo tim istim putem na dve suprotne strane....

I jedna za kraj, gdje pise o mojoj velikoj ljubavi, Vojvodini :))

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!