Četvrti zavet uspeha
U posedu sam čudesne moći. Poznata mi je tajna kako da utičem na misli i rad drugih, kada se nađu u mom društvu. Tokom vekova, ovo je znanje, samo po sebi, pametno iskorišćeno, omogučilo stotinama ambicioznih pojedinaca da se uspnu do najviših stepenika slave, bogatstva i moći. Nažalost, tek je nekolicina među njima bila svesna moći kojom raspolažu; ogromna večina drugih, zbog svog neznanja, platila je visoku cenu čemerom i slomljenim srcem. Izgubili su prijatelje, vrata su se pred njima zatvarala, prilike su im se izjaljavale i snovi im bili krhani. Sve do sada i sam sam pripadao toj žalostivoj večini, sve vreme uništavajuci svoje izglede na uspeh i sreću, jer sam pogrešno koristio moć za koju nisam ni znao da je posedujem. Zahvaljujuci ovom svitku, oći su mi se najzad otvorile. Tajna je tako jednostavna da je svako dete može razumeti, i nagonski je koristi na svoju dobrobit. Na druge možemo uticati ukoliko se prema njima ophodimo na isti onaj način na koji bismo želeli da se i oni ophode prema nama. Svi smo mi slike i prilike jedni drugih, sa istim čulima, istim osećanjima, istim nadama, istim strahovima, istim zabludama i istom krvlju. Ukoliko nekog od nas spopadne svrab, naš bližnji počinje da se češe. Ako se neko osmehne, njegov mu bližnji uzvraća istom merom.
Kakva sam samo neznalica bio! Poznato mi je da čovek, sam, ne može da postigne uspeh. Poznato mi je da ne postoje ni čovek ni žena koji su, isključivo, sami sebe stvorili. Shvatam, saglasno s tim, da bez pomoči drugih ne mogu da ostvarim svoje ciljeve; a ipak, osvrčući se na svoju prošlost, nije mi teško da uvidim koliko su me moja dela držala zatočenog iza rešetaka žaljenja.
Ali, zbog čega bi iko poželeo da doprinese mom uspehu?
Kada god bih se namrgodio, u odgovor bi mi došlo namršteno lice.
Kada god bih povikao u besu, čuo bih odjek gnevnih glasova.
Kada god bih se požalio, mrki pogledi bi me prostrelili.
Kada god bih stao da kunem, uvek mi je mržnja stizala u odgovor.
Moja vlastita dela behu me osudila da bivstvujem u svetu u kojem ni na čijem licu nema osmeha, u svetu neuspeha. Budalasto sam optuživao druge zbog svojih nedača; ali, sada uvidam da je greška bila na mojoj strani. Napokon, konačno, oći su mi se otvorile. Obavezujem se da ću se ovog posebnog zaveta uspeha pridržavati čitavog života:
Nikada više neću se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.
Upučivaću osmehe, podjednako, i prijateljima i neprijateljima, i davaću sve od sebe,
sada kad znam da je jedan od najdubljih poriva u prirodi ljudi u tome da dobiju priznanje; da u svima nađem vrednosti koje valja ceniti. Uistinu, u svakome od nas postoje odlike koje zaslužuju hvalu, i sve što je potrebno jeste da budem siguran da hvale odajem iz srca i glasom u kome se lako prepoznaje iskrenost.
Odavati hvalu, osmehivati se, pokazivati zainteresovanost za druge, u podjednakoj je meri dobrobitno kako za onog koji daje, tako i za onog koji prima. Ta velika moć, koja tako snažno utiče na druge, i u mom vlastitom životu činiće čuda, budući da će mi moji bližnji uzvratiti zahvalnošću na mnogo načina. Osmeh je uvek najjeftiniji poklon kojim bilo koga mogu darivati; a opet, njegova moć u stanju je da nadjaća i sama kraljevstva. Oni prema kojima se odnosim ljubazno, rečima hvale, ubrzo će početi da shvataju da u meni postoje vrednosti koje nikada ranije nisu zapažali.
Nikada više neću se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.
Mojim danima prituživanja i žaljenja na druge napokon je došao kraj. Nema ničeg
jednostavnijeg od nalaženja mana. Nikakva nadarenost, nikakvo samoodricanje, nikakva pamet i nikakav poseban karakter nisu potrebni da bi čovek gunđao. Više nemam vremena za takvo, žaljenja dostojno traganje. Ono bi samo obezbojilo moju ličnost, tako da više niko ne bi poželeo da mi bude družbenik. To je sada deo mog nekadašnjeg života. Ali, ne i ovog sadašnjeg. I, zahvalan sam na novoj prilici koja mi se ukazuje! Svojim mrgođenjem, turobnošću i ljutitim pogledima protračio sam čitave godine dobrih prilika, dok bi osmeh i lepa reć otvorili mnoga vrata i omekšali srca bezbroja onih koji su mi mogli pružiti ruku pomoći. Tek sada savladavam veliko umeće života - da iskoristim zlatni trenutak prilike koja mi se pruža i da dosegnem sve ono dobro što nam je na domašaju ruku.
Nikada više necu se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.
Osmeh i stisak ruku, na kraju krajeva, jednostavan su izraz ljubavi. Sada mi je poznato da život nije sačinjen od velikih žrtvi ili dužnosti, vec od malenih stvari, pri čemu su osmesi, ljubaznost i sitna darivanja, upučeni kada god je i gde god je to moguće, ono što zadobija i trajno vezuje svako srce. Najbolje delove čovekovog života čine upravo sitni izrazi razumevanja i pažnje. Ljubazne reći utiskuju svoju sliku u ljudske duše, i to je, odista, prekrasna slika. Onoga kome su upućene, te reći smiruju, daju mu utehu i spokoj, i čine da se srami zbog svojih zlobivih, zlojedljivih i zlodejnih osećanja. Još nisam počeo da ljubazne reći delim onako obilato kako bi trebalo, ali, postepeno, kroz praksu, osećam da ću u tome postajati sve bolji. Ko bi bio tako budalast da to ne pokuša, kada mu postizanje sreće od toga zavisi?
Nikada više necu se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.
Sad jasno vidim da se u životnoj svakodnevici, kroz sitne izraze promišljene ljubaznosti, ne samo iz dana u dan već i iz sata u sat, kroz reći, boju glasa, gestove i poglede, naklonost i štovanje i stiću i čuvaju. Kako je samo lako nekoj dobrostivoj osobi da oko sebe širi zadovoljstvo, i kako, neminovno, dobro srce postaje izvor radosti, čineći da svi u njegovoj blizini zrače osmesima sreće. Svake noći, kada se povučem na počinak, molim se da sam minulog dana bar jedno ljudsko biće učinio srečnijim, ili mudrijim, ili bar malčice zadovoljnijim samim sobom. I kako, onda, mogu da ne uspem, od ovog trenutka pa nadalje, ako se budem držao zaveta ispisanog na ovom svitku, tako da, u budućem vremenu, i sam vazduh što ga sada udišem zasja ljubavlju i dobrim željama?
Nikada više necu se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru!
Peti zavet uspeha
Ni sunce ne blista uvek. Ni grožde ne sazreva uvek. Ni grobari nisu uvek dokoni, niti mir vlada večno. I evo, u ovom času, sa žaljenjem spoznajem i drugačiju istinu. Premda sam već okusio opojno vino uspeha, zahvaljujući ovim svicima jasno mi je da se ne mogu nadati da ću ostatak života provesti hodeći planinskim vrhovima. Bez obzira na to koliko se trudio, koliko istrajan bio i koliko se isticao u preduzeću kojeg sam se latio, i dalje će biti dana i nedelja i meseci kada će jedini ishod svega što pokušavam biti osuječenje i neuspeh. Dobro smo snabdeveni zlatom i dragim kamenjem? Ali, to nije dovoljno. Drugi ih imaju više od nas. Zaštićeni smo i bezbedni? Ali, zaštićeni i bezbedni od čega? Od bolesti? Nezaposlenosti? Pljačke? Imamo li brojne prijatelje i porodicu koja nas voli? Ali, da li je prijateljstvo nešto u šta se možemo pouzdati? Da li će njihova ljubav potrajati?
Strah od zle kobi koja vodi u neuspeh baca svoju strahotnu senku na sve dane našeg života. Oblici i boje joj se menjaju, zamišljena je ili stvarna, zbrkana je ili jasna, privremena je ili trajna. Pretnja zlom kobi unosi pometnju u radnika koji se trudi da sačuva svoj posao, oca koji se moli da smogne sredstva da prehrani svoju porodicu, trgovca koji se nada da će prodati svoju robu, vojnika koji predvodi svoje drugove u bici. Pretnja zlom kobi muči sve podjednako - i princa i prosjaka, i mudrog i nepametnog, i sveca i zločinca. Ranije, naprosto nisam znao kako da se nosim sa tom pretnjom, i rane što su mi ih otvarali moji porazi bile su dovoljno ozbiljne da pomrače moje nade i da unište moje težnje. Ali, tako više neće biti! Ovo je moj novi život, i sada mi je poznata tajna kako da se, kada se na mene sruče, okoristim i svojim porazima.
U svakoj nedaći nastojaću da pronađem seme konačnog trijumfa.
Nema bolje učiteljice od zle kobi. Svaki poraz, svako slamanje srca, svaki gubitak, nose u sebi vlastito seme, vlastitu pouku kako da sledećom prilikom poboljšam svoj učinak. Nikada više neću doprineti svom padu, tako što ću odbijati da se suočim sa istinom i učim iz sopstvenih grešaka. Iskustvo je najvredniji sažetak patnje; pa ipak, jedna od najtegobnijih činjenica života jeste da mudrost ne može biti prenesena na druge. Sve mora proći kroz svoju vlastitu školu, i za svakoga od nas lekcije su drugačije. Ne postoji drugi put. Zla kob je, naprosto, uvek prva staza koja vodi do istine, i ja sam pripravan da naučim sve što mi je potrebno da znam kako bih poboljšao uslove svog života.
U svakoj nedaći nastojaću da pronađem seme konačnog trijumfa.
Sada sam već bolje pripremljen da se ponesem sa svakom nedaćom. Po prvi put shvatam kako brzo prolaze sva dela i sva zbivanja, dobra i loša, značajna i neznačajna, i kako naprosto nestaju, bilo da se radi o onome što čini čovek, bilo o onome što priroda čini. Ne samo da se sve stvari u životu neprestance menjaju, već su i uzrok stalnih i beskrajnih promena jedni u drugima. Svakoga dana zatičem sebe na samom rubu uzane staze. Iza mene je nesagledivi ambis prošlosti. Ispred mene je budučnost, koja će progutati sve što me danas bude snašlo. I bez obzira na to kakva me sudba čeka, dobro mi je znano da ću uživati, ili patiti, samo jedan kratki tren. Veoma je mali broj onih koji shvataju tu očiglednu istinu, dok ostali dopuštaju da im se nade i težnje rasplinu čim ih zadesi tragedija. Ti nesrečnici, sve do same smrti, nose na glavi trnov venac, i iz dana u dan obaziru se za drugima, očekujući od njih naklonost i pažnju. Ali, zla kob nikada neće uništiti onoga ko ima hrabrosti i vere. Svi smo mi iskušani u proždirucem ognju, ali iz njega svi ne izlazimo. Ja ću izići! Zlato se na užarenom ugljevlju, bez ikakvog gubitka, može održati i po mesec dana, a ja sam dragoceniji od sveg zlata!
Sve će minuti.
U svakoj nedaći nastojaću da pronađem seme konačnog trijumfa.
Sada uviđam da i zla kob ima svoje prednosti, premda ih često nismo svesni. To su jedine terazije na kojima mogu meriti one koji se izjašnjavaju kao moji prijatelji, i spoznati istinu. Istovremeno, to je i stanje pri kojem ponajlakše postajem svestan svog unutarnjeg sebe; ono je to koje ima čudesnu sposobnost da iz mene na videlo dana izvlaći svojstva koja bi, pod povoljnim okolnostima, verovatna ostala zametnuta. Pretnja zlom kobi prati nas od kolevke do groba. Dragi kamen može se izbrusiti samo trenjem; ja se, opet, mogu usavršiti samo kroz iskušenja. Priznajem da mi čini dobro da se sušim na toploti i da se kvasim na kiši života; pa ipak, priznajem i da sam svaku nedaću koja mi je nanela patnju propratio kricima gneva i ozlojedenosti upučenih nebu. Zbog cega mi Gospod čini take užasne stvari? Zbog čega me lišava ove ili one stvari, koje su mi toliko važne?
Sada mi je znano da ne postoje trenuci u životu kada prilike, kada mogućnosti da se bude i da se čini, javljaju u mojoj duši u tolikoj meri kao kada sam izložen patnji surove kobi. I tada sve zavisi od toga hoću li uzdići glavu, ili je pognuti u traženju pomoći. Ako pribegnem varkama ili priručnim rešenjima, prilika će zauvek biti propuštena i ja iz svega neću izići ni bogatiji ni veći; ne, već možda, čak, zbog bola, i onemoćaliji, siromašniji i manji.
U svakoj nedaći nastojaću da pronađem seme konačnog trijumfa.
Kada god se, u buduće, na mene sruči strašan poraz, uvek ću nastojati, kada prvi bol mine, da istražim kako bih zlu kob mogao usmeriti na dobro. Kakve samo velike mogućnosti može otvoriti takav trenutak... Gorak koren što ga držim u ruci preobraziti u mirisavi cvetni vrt!
U svakoj nedaći nastojaću da pronađem seme konačnog trijumfa.
Šesti zavet uspeha
Predugo sam se zavaravao. Samo sam na rečima bio na usluzi onima koji su me upošljavali, i nisam prestajao da zanovetam zbog svakog sata onoga što sam smatrao gnjavažom od posla. Rad je za mene predstavljo žalostivu cenu koju sam morao da plačam da bih opstao, budući da, kako mi se činilo, bogovi pri mom rođenju nisu bili spremni da mi stave zlato u ruke i krunu na glavu. Kakva sam samo budala bio!
Danas mi je, međutim, znano da je plod nastao radom najslađe od svih zadovoljstava; i premda je moguće da čovekov genij zapoćne neko delo, samo će ga rad privesti kraju. Zahvaljujući ovim svicima, oći su mi se napokon otvorile. Koliko bi mi samo poslovi lakše pali da sam dao sve od sebe da ih najvaljanije obavljam, umesto što sam vreme provodio tražeći izgovore što im se ne posvečujem onoliko koliko je to potrebno. Postoji jedna ogromna tajna uspeha, pred kojom se sva druga pravila čine patuljastim. Sasma je sigurno da će se još vekovima, pa i milenijumima, nalaziti na svim spiskovima uslova za izgradnju boljeg života; pa ipak, ljudi će je se uvek iznova odricati, smatrajuci njene zahteve preteškim. Bogatstvo, položaj, slava, čak i neuhvatljiva sreća biće na koncu moji, ukoliko odlučim da svakoga dana dajem od sebe više no što mi je po plati određeno. Postoji još jedan, i delatniji način da se upamti najteži zakon života: ukoliko se od mene zatraži da propešačim jednu milju, od svoje ću volje propešačiti stostruko duži put. Tokom vekova koji će doći, evo od sada, samo će nekolicinu krasiti odlučnost da sledi tu veliku tajnu uspešnih - i oni će biti ti kojima će pripasti sve časti.
I evo, ja započinjem danas!
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu!
Jer, sada mi je znano da moram, da bih izrastao i cvetao, da se svim silama posvetim svom poslu, i da uvek, bar malčice, budem ispred svog vremena. Oni koji su dospeli do vrha upravo su oni koji se nisu zadovoljili da čine samo ono što se od njih zahteva. Oni čine više. Oni su ti koji pešače još jednu dodatnu milju. I, još jednu, ni za trenutak ne pomišljajući kakvu će nadoknadu za to dobiti. Oni dobro znaju da ih, na kraju, nagrada čeka. Postoji samo jedan siguran način da čovek ostvari svoje ciljeve, a to je mukotrpan rad, i mentalni i fizicki. Ako, da bih se razlikovao od drugih, ne bih bio spreman da platim tu cenu, trebalo bi da budem pripravan da se prepustim budućnosti ispunjenoj suzama i čemerom - samosažaljivo se tukući po grudima zbog ispraznosti života, lišenog osmeha i dobitaka. Ali, više ne osećam sažaljenje prema samom sebi. Već sam skrenuo s tog puta koji ne vodi nikuda.
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu!
Ali, nisam ni prikovan za svoj posao. Nisam rob. Čak i ako mrzim posao koji moram da
obavim, shvatam da je radenički trud neophodan da bi se zazvalo bogatstvo mog uma, kako bih bio u stanju da uvečam svoje dobitke - baš kao što su oranje i setva neophodni da bi zemlja dala plodove. Nijedan zadatak neće mi se više činiti preteškim, pod uslovom da nikako ne zaboravim da sam božje dete, rođeno da bi pobeđivalo. Kakav god posao da stoji preda mnom, neka mi bude dopušteno da ga obavljam s ljubavlju, i nikada neću omašiti. Moguće je da je moj udeo u današnjim poslovima ograničen, ali sama činjenica da je rad u pitanju čini ga dragocenim. Svet se kreće ne samo posredstvom moćnih mišića naših junaka, već i zahvaljujući sitnim, ali udruženim naporima svakog poštenog radenika. Tajna istinske ljubavi prema radu stiće se u nadi u uspeh u datom poslu ali, ne zbog podsticaja izraženog kroz novac, ili zbog vremena na nj utrošenog, ili zbog primenjene veštine, vec zbog ponosa i osećanja zadovoljstva što ih sam rad pruža. Najdostojnija nagrada za nešto što čovek dobro obavi jeste činjenica da je to nešto dobro obavljeno.
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu.
I, od sada, kad mi se radni dan privede kraju, počeću da iznenađujem svet. Ostaću za svojim poslom bar još malcice, i učiniti da taj dodatni napor bude ulaganje u moju sutrašnjicu. I, sa takvim pristupom, tako retkim u ovom sebičnom svetu u kome živimo, naprosto ne mogu da ne uspem. Ali, istovremeno, ukoliko svoj posao obavljam na ovakav način, ukoliko istrajavam u tome da propešačim bar još jednu milju, moram se pripremiti za poruge onih koji svoje dnevne obaveze nikada ne uspunjavaju kako valja. Da bih nešto veliko postigao u ovom svom kratkom životu, shvatio sam da se moram baciti na posao sa svom usredsređenošću svog uma, i mišića, i vremena, i da je sasma moguće da se onima koji žive u glibu dokonjaštva učinim kao osoba s uma sišavša. Pa, neka bude i tako.
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu.
Neka imam ljubav i posao, samo to dvoje, i moći ću da život proživim u zadovoljstvu. Ne mogu da dugo budem sretan bez hrane i pića, bez odeće i skloništa; ali, sve to mogu imati u izobilju, a da ipak ne budem srećan. Šta je najbolje za jednu reku? Razume se, da neprestano teče. Zaustavi li se, počinje da gnjili. Isto tako, i za mene, najbolje je ono što moj tok čini živim. Tek malen broj ljudi u punoj meri shvata koliko je njihova sreća zavisna od njihovog rada; od činjenice da su nečim uposleni, bez mogućnosti da se hrane sami sobom. Bez svog rada nisam ništa. Ključna tajna sreće jeste nešto raditi.
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu.
Nikada više neću propustiti da propešačim i onu dodatnu milju, niti dopustiti da dam od sebe manje no što mi plata nalaže. Obavljaću, od sada, svoje poslove što mi je predanije moguće - ne samo ono što mi sledi i ni trunčicu preko toga, već još malčice više... I to malčice više vremenom ce postati vrednije od svega drugog. I ako budem trpio, kao što će sigurno biti slučaj, i ako budem posumnjao u vrednost svojih napora, što će se sigurno događati, ipak neću odustajati od svojih obaveza. Uneću u njih sve svoje srce i nebo će se namah razvedriti; i, upravo, iz sumnji i trpljenja proisteći će veličanstvena radost življenja. Neka mi bude omogućeno da uvek sledim ovaj po svemu poseban zavet uspeha:
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu!
